Šta je brevet?
Brevet (breve) je francuska reč koja znači „sertifikat“. Randonneurbiciklizam (franc.reč Randonnee-označava “dugoputovanje”).
Randonneur-ska vožnja označava da svaki učesnik dobija na startu svoju karticu. Karticu mora da overi na svim usputnim kontrolnim tačkama i preda na cilju. Dakle, slično kao fruškogorski maraton, samo na biciklima. Tako da brevet zapravo podrazumeva sertifikovanu vožnju.
Istorija breveta vodi poreklo, naravno, iz Francuske. Na početku je brevet bila trka profesionalaca, 1200km od Pariza do Bresta. Od 1901.god. trka postaje internacionalna.Od 2011.godine od strane Randonneur Srbija organizuju se breveti u Srbiji dužine 200, 300, 400, 600 i 1000km.
Brevet nije takmičenje u uobičajenom smislu jer nema pobednika. Suština breveta je završiti trku u okviru vremena koje je limitirano za svaku vožnju (za brevet od 200km je 13 ½ sati). Tako da je pobednik svako ko završi vožnju. U toku breveta biciklista je samostalan, sam određuje kako će voziti, gde i kad će praviti i kolike pauze. Vreme počinje da teče čim započne vožnja a na vama je da uklopite da stignete na cilj pre isteka vremena. Pomoć u toku vožnje nije dozvoljena, tako da u slučaju eventualnih kvarova, biciklista sve sam otklanja.
Za brevet sam čuo prošle godine i jako me zainteresovao. Bicikl vozim rekreativno, često pravim izlete po Srbiji, vožnje 100-150 km, te reših da se okušam u ovom.
Pogotovo što je brevet 200km Srema bio je poslednji u ovogodišnjoj seriji te nisam nikako želeo da ga propustim.
U subotu, 4.oktobra brat i ja pakujemo bicikle na kola i iz Beograda krećemo oko 7h ujutro, kasnije nego što smo planirali. Stižemo u Inđiju, gde je start vožnje. Prijavljeno je preko 100 učesnika, ozbiljnih biciklista-takmičara, amatera, rekreativaca. Start je planiran za 8h. Dok smo uzeli kartone, raspakovali bicikle i presvukli se već je 8 i 15. Tako da startujemo sa zakašnjenjem što me malo nervira jer vreme teče od 8h. Jutro je prohladno, oktobar je mesec. Najavljen je oblačan dan ali bez kiše, vetar do 4m/s.
Grabimo prve kilometre, zagrevamo se, prija jutarnja vožnja. Na Google Earth-u sam pogledao trasu vožnje a delove sam ranije i vozio. Organizator je na mestima skretanja nacrtao strelice na asfaltu, tako da uz malo pažnje ne bi trebalo da zalutate. Skinuo sam trek, ali nije bilo potrebe da ga proveravam. Ipak, vidim da se jedan par biciklista vraća par puta, traže skretanja. Prvi deo puta je ravan, Novi Slankamen, Krčedin, Beška, Čortanovci. Vetar povremeno duva u leđa pa vozimo solidnom brzinom. Odavde kreće prvi uspon obroncima Fr.Gore do prevoja Banstol, pa sam do gore bio mokar. Onda sjajan spust po ne baš sjajnom putu ka Sr.Karlovcima. Dunav sa desne strane u svojoj širini, vetar u kosi, fenomenalan osećaj. Proleteli smo kroz Karlovce i stigli do Petrovaradina. Podno tvrđave na 56om km je prva kontrolna tačka. Overavamo kartone, osvežavamo se i nastavljamo da pedalamo ka Sremskoj Kamenici. Put se odvaja na levo i sledi drugi uspon uz Fr.Goru. Nagib je 8%. Pedalamo mravljom brzinom, 9km/h. Do prevoja Iriški Venac je 4 km, razmišljam, to je kao do vrha Avale, hajmo polako. Od prevoja sledi dobar spust preko Iriga a zatim ravan deo puta ka Rumi.
U Rumi je druga kontrolna tačka. Čekiramo se, pravimo pauzu. Iako je roštilj izgledao primamljivo ne znam kako bi mi prijao za dalju vožnju. Tako da se ipak odlučujem za banane i čokoladice. Izvezao sam 90 km, razmišljam kako se osećam. Nisam ni posebno umoran ali ni odmoran. A nisam ni na pola puta. Grabim ka Vrdniku. Fruška Gora blista na jesenjem zubatom Suncu. Prestižem neke bicikliste, drugi prestižu mene. Kratko se javimo jedan drugom, klimnemo glavom ili mahnemo rukom. Pozdrav “kako ide?”. Pretpostavljam da ni njima nije baš lako. Svi asovi su daleko ispred mene, ovi sa kojima vozimo su rekreativci kaoi mi. Prijatan neki svet…različitih uzrasta, ima i dama..
Od Vrdnika kreće treći uspon na Fr.Goru. Najgora deonica, nagib preko 12 %.Psujem u sebi. Razmišljam da ne bi bio mnogo sporiji da siđem i da guram bicikl uzbrdo,ali neću iz inata. Srećom ova deonica nije preterano duga, ubrzo nagib postaje manji. Na prevoju prijatno iznenađenje, organizator nas je dočekao sa slatkišima I voćnim sokovima. “Spas u pravi čas” jer su mi reserve glikogena na minimumu. Hvala mu za brigu i trud…
Hvala Bogu, posle uspona uvek sledi spust. Krivine su oštre I poprilično je strmo pa vozimo oprezno uz kočenje. Izlazimo na glavni put I grabimo ka Beočinu. Treća kontrolna tačka na 125om kilometru. Smazao sam čokoladu I voćni sok i bez pause nastavljamo dalje, želim da izvezem što više pre nego što se smrkne. Od mesta Svilos kreće četvrti I poslednji uspon na Fr.Goru. Ne radujem mu se ni najmanje ali znam da je posle sve ravno. Izvućiću još ovo. Nakon 2 ½ km izlazim na greben. To je to.Hvala Fruška Goro, divna si, ali za danas mi te je dosta…
Jurim ka Sremskoj Mitrovici, koja je na 160om km vožnje duže od ove do sada nisam nikad ni vozio.
Vozim sa nekoliko momaka, hrabrimo jedan drugog. Počinje da se smrkava. Oblačim fluoroscentni prsluk. Iako sam juče kupio nove baterije I prednje svetlo je radilo sinoć I jutros, sada ne radi. Grrrr…izemti koreanske lampe. Srećom, kao da sam predosetio, poneo sam planinarsku čeonu lampu, te nju kačim napred na bicikl. Iako sam u windstoperu prilično je hladno. Još 20 kilometara do Rume u koju stižem u noć. Četvrta kontrolna tačka. Overavam karton I bez pause nastavljam ka Inđiji. Poprilično sam umoran. Butine opasno zatežu. Do isteka vremena ima još dvaipo sata i 24 km, znam da ću stići ali želim što pre da završim. Između Rume I Inđije put je neosvetljen, automobili me obilaze divljački, besne, trube…ne bi usporili ni pod razno. Kultura vožnje I poštovanja biciklista ravna nuli. Samo da me neko sad ne “pokupi”,razmišljam…
Konačno svetla u daljini, Inđija…Na cilj stižem sat i po pre isteka vremena. Predajem karton. Grupice biciklista odmaraju. Organizator je spremio posluženje, fantastičnu gibanicu. Uzimam jedno parče, drugo, treće, četvrto…ne mogu da se obuzdam i ne znam za pristojnost, tek sad vidim koliko sam se istrošio i koliko sam gladan. Jedan biciklista je izračunao da je prošle godine na brevetu 200 km istrošio 7500kcal. Ne znam kako je to izračunao ali je zastrašujuće. Pakujemo bajsove na kola, noge me ubijaju. Čestitam organizatoru, sve je bilo sjajno organizovano. Poručujem medalju iz Francuske za izvezenu vožnju, biće lepa uspomena…
I na kraju, zašto sve ovo pišem?
Poslednjih godina u Beogradu broj biciklista se upetostručio.Mnogi voze samo po gradskim stazama, Ada, Avala…i to je lepo. Ali, ako želite da probate nešto ozbiljnije, brevet je svakako za preporuku. Da vidite gde su vaše granice i da ih pomerite. Da izvezete dobar deo Srema u jednom danu. Da shvatite kako je Fruška Gora prelepa na razne načine. Da upoznate divne ljude. Da shvatite da možete…
Izveštaj: Vuk i Vojin Tubić