Najviši vrh Evrope, 5642m
Iz Beograda je krenula grupa od 7 planinara na čelu sa vodjom ekspedicije Slobodanom Stokićem, KES Pozitiv, iz Kučeva. Putovali smo avionom do Moskve, od Moskve avionom do Mineralnih voda i onda kombijem do Terskola. U Terskolu smo bili smešteni u 3-osobnom stanu koji nam je bio ceo na raspolaganju.
Osećali smo se i ponašali kao kod svoje kuće, odmarali se i dobro hranili, skupljali snagu za glavni uspon.
Iz Terskola smo narednih par dana išli na aklimatizacije. Prva aklimatizacija bila je na vrh Čeget, 3400m. Dan je bio sunčan, bez vetra. Lep, lagan uspon stazom koja ide uporedo sa granicom izmedju Rusije i Gruzije. Nagrada na vrhu: pogled na Elbrus preko puta! Grupa mala, ali odabrana: porodica iz Novog Sada, bračni par Velaga i još jedna planinarka iz Beograda.
Sledeći dan smo krenuli na 3500m, na vrh podno Ledenog kampa na granici lednika ispod istočnog vrha. Na 3500m smo postavili kamp i tu noć proveli u šatoru. Nakon postavljanja šatora popeli smo se do 3600m, do spomenika ruskim vojnicima iz II svetskog rata koji su hrabro branili Elbrus od elitnih austrijskih planinskih jedinica Edelvajs. Nakon doručka vratili smo se u Terskol i ceo dan odmarali.
Sledeći dan smo se popeli gondolom, sa 3 presedanja, na 3800m, do Garabaši/Barrel kampa. Poslednja vožnja je bila jednosedima iz 60ih koji izgledom ne ulivaju poverenje, ali obavljaju funkciju: prevoze i planinare i svu raznoraznu njihovu opremu i potrepštine za ekspedicije i boravak u planini, i turiste koji se u papučama i bermudama muvaju na 3800m!
Od Garabaši kampa popeli smo se do 4100m, do doma na Priutu. Lep dan, fantastičan pogled, svi se dobro osećaju. Posle kraće pauze krećemo nazad u Terskol. Usput srećemo ratrake koji za 500 EUR po ratraku voze do 4300m. Umornim, promrzlim planinarima koji se vraćaju sa vrha cena nije bitna.
16.09. ujutro krecemo ponovo na Garabaši, 3800m, ali sada sa svim stvarima za postavljanje kampa. Kamp smo postavili na odličnom mestu, iznad barrel camp (velike cisterne preuredjene za smeštaj planinara; noćenje skupo i mnogo unapred mora da se rezerviše), blizu WC i izvora pijaće vode, blizu početne stanice ratraka. Nakon postavljanja kampa odmaramo za sledeći dan, za aklimatizaciju do stene Paštuhova na 4600m.
Do stene Paštuhova smo se penjali po jakom vetru i magli, ali smo sve to dobro podneli i zadovoljni se vratili u kamp.
Sledeći dan je Vladi i meni bio najteži. Vreme se kvarilo i bilo je pitanje da li ćemo uopšte krenuti na uspon! Nakon proučavanja vremenskih prognoza iz različitih izvora, odluka je bila da penjemo tu noć 19. na 20. Svaki sledeći dan vreme je bilo sve gore i gore, vetar sve jači i jači.
 |
 |
Iz kampa krećemo u 01.30h. Ratrakom (koji je Stokić pogodio u pola cene) izlazimo na 4300m, odakle je trebalo i da krenemo na uspon da smo premestili kamp sa 4100m. Kamp nismo premeštali zbog vetra koji je tih dana pojačavao. Krećemo na uspon. Mrak, jak vetar koji duva sa svih strana i kovitla površinski sneg koji nas brije po licu, smanjuje vidljivost, usporava nas. Gubimo stazu i da bi se vratili na nju moramo da prtimo sneg, što dodatno usporava i otežava uspon. Vodič šalje Vladu na čelo kolone da prti jer ima najviše snage i najjaču čeonu. Ja sam odmah iza njega. Brži smo od ostalih, i u trenutku kada smo izašli na 5100m, na tranverzu, već smo se bili prilično odvojili od grupe. Sviće, prizori su neverovatni. Ljubičasta, narandžasta boja neba, siluete ljudi, vetar koji kovitla sneg… Fantastično, ali je isuviše hladno da skinemo rukavice i slikamo. Verovatno aparat ne bi ni radio. Krećemo se još brže, žurimo da nadjemo neki zaklon od vetra koji udara sa svih strana i do 100km/h, ruši ljude… Duga staza blagog nagiba do sedla, 5300m. Zaklona nema. Već je 08h. Pred nama je osunčana strana zapadnog vrha. Hajde da barem izadjemo na sunce! Tada smo prvi put skinuli rukavice, odmorili, popili vodu. Vrh je tu, još 300m razlike u nadmorskoj, idemo dalje! Uspon sa 5300m na 5600m je pod velikim nagibom, po neutabanoj stazi, uz padinu. Vetar duva oko 100km/h. Razredjeni vazduh dozvoljava da napraviš od 3 do 5 koraka, ne više. I onda odmaraš isto toliko vremena. Ne možeš brže, ali ne zbog umora, već zbog srca i pluća koja alarmiraju da usporiš. Izlazimo na 5600m, ispred nas je zaravan koja vodi do vrha. U optimalnim uslovima zaravan se prelazi 20ak min. Nama je trebalo 45min jer vetar duva 120km/h! Izlazimo na vrh. Zadržavamo se kratko, samo par fotografija.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Krećemo nazad u kamp. Vetar i dalje jako duva, ali smo uzbudjeni i zadovoljni i spuštamo se kao leptirići! Nazad u kamp, sa 5600m do 3800m stižemo za 4 sata!
Prespavali smo u šatoru na izuzetno vetrovitoj noći i ujutro se spustili u Terskol. Zbogom, Elbrus! Stomačni virus, u blažem i slabijem obliku napada – cevi koje dovode pijaću vodu iz lednika do 3800m ulazi voda od otopljenog zaprljanog snega sa manjih visina. Ima nas kojima nije ništa.
Posledice uspona su samo promrzlo, vetrom i snegom išibano lice i par groznica. Osim viirusa, fizički se svi osećamo dobro! Psihički, kako ko, jer smo se samo Vlada i ja popeli na vrh! Naredna 4 dana, do povratka za Srbiju, odmaramo u Terskolu.
Još jednom plan uspona:
od Terskola do Azau, od Azau, gondolom i jednosedom do Garabaši kampa, 3800m. Odatle, preko Priuta/Diesel hut, 4100m, do Paštuhov stena, 4600m izlazimo na traverzu, 5100m, pa na sedlo, 5300m i odatle na zapadni vrh 5642m.
Zahvaljujemo se vodiču jer nam je obezbedio sertifikat od lokalne zvanične alpinističke agencije.
Izveštaj napisala: Ana Marija Velaga
