Iako konstantno kišovito vreme nije najavljivalo prolepšavanje, grupa planinara entuzijasta iz Makedonije, Bugarske i Srbije ne odustaje od planirane akcije već se okuplja oko 23h 06.11.2009 godine u planinarskom domu Studenac na Bojaninim Vodama.
Osećanja radosti zbog ponovnog druženja sa prijateljima planinarima i tuge zbog kiše koja obećava da neće prestati izmešana su u svima nama ali planinari nebi bili planinari kada bi vreme uspelo da im pokvari raspoloženje. Smeštamo se i ubrzo nakon toga odlazimo u dubok san nadajući se da će nas ujutru dočekati sunce. Po planu akcije polazak na uspon bio je u 07.30 a kako nas vreme baš i nije poslužilo morali smo se malo prilagoditi uslovima koje je priroda diktirala. Jutarnja vatrica kamina u planinarskom domu, prijatno društvo puno raznoraznih priča, negde kafica, negde caj a po negde i rakijica učinili su da na kišu zaboravimo i strpljivo sačekamo njen prestanak. Oko jedanest sati prestala je da pada i krecemo zajednicki ka ostvarenju cilja zbog koga smo se i skupili.
Plan je bio uspon na Trem preko Devojačkog groba a potom za one malo izdržljivije povratak preko Sokolovog kamena i Mosora na Bojanine vode. Obzirom da smo u startu kasnili dobrih četiri sata nije nam mnogo trebalo da shvatimo da ce nam veliki uspeh biti i to ako uspemo da popnemo Trem. Vesela druzina ubrzo je probudila listopadnu šumu koja je tih dana zasigurno odputovala u dubok san ne mareći na to da su planinari ti koji će joj praviti drustvo i kada se tome najmanje nada.
Nismo ni primetili a već smo stigli do Devojačkog groba. Postoji mnogo legendi o poreklu imena ovog mesta a jedna od njih govori i o tome da je to mesto gde su u davna prosla vremena devojke iz Zaplanja gubile nevinost i kao simbol kraja njihovog devičanstva ostade ime Devojački grob. Pred nama se pružaju neverovatni pejzaži koje fotografija nikada neće uspešno moći da dočara iako se mi svojski trudimo da mnogobrojnim škljocanjem to uradimo. Magla koja prekriva i odseca Suvu planinu linijom njenog grebena totalno je nestvarna. Sa nase leve strane magla a sa desne jesenje lepote koje se pružaju u nedogled.
Mogli bi ovako stajati ceo dan diveći se nećemu što se samo u planini može videti ali vreme odmiče a mi nastavljamo grebenom Suve planine ka Tremu.
Vetar i kiša ubrzo počinju da nas podsećaju da smo na njihovoj teritoriji te da ćemo dalje ići uz njihovu pratnju, iako po našem mišljenju takvo gostoprimstvo i nije bilo neophodno. Konfiguracija terena čini da nam je Trem uvek pred očima a taman kad se popnemo na njega shvatimo da to zapravo i nije bio Trem pa opet ispočetka. No posle troipočasovnog hoda mi stižemo na onaj pravi i jedini Trem noseći osmehe i zadovoljsva na licima. Neki su i po prvi put na ovoj visini, samo 1810m ali je jedan od onih vrhova čije je penjanje mnogo lepše od penjanja znatno viših vrhova u balkanskom regionu. Fotografije su naravno nezaobilazni detalj bez koga se sa planine ne vraća, vremena za njih mora imati bez obzira na sve pa je tako i ovaj put.
Mi nebi nazad iako nam postaje hladno ali jesenji dan je kratak a mi do mraka imamo još malo vremena. Krećemo nazad, mnoštvo kamenja prekriveno je poleglom travom a mi hodamo polako i pažljivo kako bi izbegli svaku mogućnost klizanja i povredjivanja. Mrak nas ipak sustiže a kiša pred naš ulazak u planinarski dom postaje sve jača i jača. U domu nas čeka vatra kamina i miris pasulja sa dimljenom kobasicom i suvim rebarcima. Ubrzo se svi okupjamo za stolom i tu pocinje naše okrepljenje najpre uz veceru a zatim uz piće, pesmu i igru. I može li ovakav dan imati lepši kraj od ovoga? Posle fizički napornog dana i prilično vesele noći za očekivati je bilo i malo duže spavanje a pošto je kiša opet padala nismo ni imali razlog za žurbu.
Pred nama je obilazak kulturno-istorijskih znamenitosti Niša i posle doručka u domu Studenac napuštamo ljubazne domaćine i put nas sa obronaka Suve planine vodi predivnom Jelašničkom klisurom-neprocenjivim draguljom ovoga kraja ka Niškoj banji. Posle kraće pauze i obilaska banje odlazimo u Niš. Na samom ulasku u grad nalazi se nezaobilazni kulturno-istorijski spomenik smešten pod plaštom kapele, nadaleko znana Ćele kula.
Kao opomenu srpskom življu posle bitke na Čegru turci zidaju ovu kulu ugradivši u nju ukupno 952 lobanje izginulih Srba. Ratovima prepuna istorija srpskoga naroda vodi nas u nemački koncentracioni logor Crveni Krst tj. današnji memorijalni muzej ’’12.februar’’. Ovaj logor je posebno poznat po jedinstvenom organizovanom bekstvu 102 zatvorenika u partizane 12. Februara 1942 godine nakon čega je ovaj logor pored bodljikave žice opasan visokim zidovima.
Odlazimo u centar Niša gde vreme posvećujemo uglavnom odabiru mesta gde će se ručati i isprobati raznorazne južnjačke djakonije. Posle ovako ukusne pauze sledi ono najsladje..
Šlag na ovu našu vikend tortu bio je poznati domaćin na Čegru gospodin Selomir Marković Sele. Na jedan vrlo poetičan način opisao nam je tragediju koja je zadesila srbe te 1809. godine kao i sam čin čuvenog srpskog vojskovodje Stevana Sindjelića. Kao pravi domaćin Sele nas je dočekao kafom, domaćim vinom i rakijom, zaokupio je pričom našu pažnju i svima nam je bilo zaista žao kada smo morali da se odvojimo od njegovih veličanstvenih beseda zbog polaska za Beograd. Odlazimo, napuštamo jug Srbije pod velikim utiskom ove vikend akcije i kao i uvek na putu se dogovaramo gde ići sledeće nedelje. .(Cegar i spomen ploca na cegru)
Izveštaj: Branko Dikić
Fotografije: Branko Dikić i Milanka Arsić