Rtanj, je planina koja se nalazi u istočnoj Srbiji na nekih dve stotine kilometara jugoistočno od Beograda. Mnoge interesantne priče vezane su za ovu planinu kako za njen nastanak tako i za njenu dalju istoriju ali ona koja često kola među planinarima jeste da ova planina zaista poseduje neki unutrašnji magnetizam koji privlači mnoštvo planinara i nevidljivom rukom zove ih da joj se vraćaju opet i opet i opet…
Tako i tada osmog januara 2010.godine krećemo ka istočnoj Srbiji, vreme ni nalik Božićnom tj. bez snega i niskih temperature. Međutim posle nekih tri sata vožnje minibusom stižemo u Srpski Sibir gde sneg naravno i ove godine ne izostaje. Smeštamo se u selu Rtanj, veoma intersantnom selu sa karakterom rudarske kolonije prošlog veka. Prenoćište u toploj prostoriji dečijeg odmarališta, na podmetačima i u društvu raspoloženih planinara iz svih krajeva Srbije.
Jutro sviće a mi polako vršimo prepakivanje rančeva i pripreme za uspon na vrh Rtnja. Krećemo ka autobusima koji nas voze do mesta gde će biti objavljen početak akcije. Impozantna piramida sa vrhom koji nepokolebljivo stremi nebu privlači naše poglede a misli već stižu na vrh.
U podnožju planine kod motela Balašević gde se tradicionalno uz uvodnu reč domaćina otvara akcija okupilo se oko hiljadu planinara iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Bugarske i svi mi sa jednom istom željom a to je da u dvadeset šestom usponu posvećenom pravoslavnom Božiću popnemo vrh srpske Fudzijame. Po završetku objavljivanja akcije, oko devet časova delimo se u dve grupe i odlazimo autobusima do mesta odakle nam počinje uspon. Oni iskusniji i u boljoj formi kreću težom tj. severnom stranom od napuštenog rudnika mrkog uglja (separacije Mirovo). Većina planinara iako nije dubok sneg ipak odlučuje da ide južnom stranom, jer uspon južnom stranom pruža najkompletniji doživljaj ove naše kultne planine.
Duga kolona planinara kreće se polako kroz hrastovu šumu a sa povećanjem visine sneg se smanjuje i ubrzo skroz nestaje. Na oko 1000 mnv pravimo pauzu,pred sam početak hoda po grebenu Rtnja.
Pod nama je gusta magla, vazduh je ovde postao oštriji a vetar britkiji. Opet ulazimo u šumu a iz nje opet na greben. Prelazak grebenskog dela predstavlja relaksaciju obzirom na brojnost fantastičnih vidikovaca i prizora koji nam hrane dušu i telo i nedopuštaju da se osećamo umorni. Oko trinaest časova stižemo na vrh. Na samom vrhu planinari se okupljaju oko porušene kapele koju je pred Drugi svetski rat Greta Minh podigla svom suprugu Julijusu , osnivaču i vlasniku rudnika uglja na Rtnju.
Na vrhu srpske Fudzijame svako je našao svoj kamen sa koga je slao poglede i misli u daljinu. Odmorili smo se i onda smo svi kao po komandi, krenuli nazad ostavljajući Rtanj u njegovom nedostižnom miru.
Povratak i silazak južnom stranom bio je dosta naporan zbog blata kojeg je bilo čitavom stazom, mala pauza za ispijanje Rtanjskog čaja pa na posletku žurba ka tradicionalnom planinarskom pasulju. I ove kao i ranijih godina održana je večernja zabava uz živu muziku, pesmu i igru a nije izostao ni izbor za mis Rtnja na kome je i ove godine pobedila naša Jeca…
Visinska razlika pri usponu severnom stranom od separacije Mirovo do vrha šiljak iznosi oko 1005m a pri spustu južnom stranom ka naselju Rtanj iznosi 910 m odnosno nekih četiri i po sata uspona i dva i po sata spusta.
Osvanuo je novi dan, naši prijatelji iz Slovenije pripremaju se za povratak u Sloveniju a mi po programu domaćina odlazimo u selo Zlot da obidjemo Lazarevu pećinu.
Nakon obilaska pećine idemo u Felix Rumulijanu zadužbinu cara Galerija (293-311). Palata se nalazi u istočnoj Srbiji, u dolini Timoka, u maloj geografskoj celini Crna Reka, na 11 km udaljenosti od Zaječara.
Zajedno za domaćinima posetili smo i Narodni muzej u Zaječaru. Pričom i umećem po ko zna koji put opčinio nas je gospodin Bora.
I na kraju tradicionalni ručak u Kamiondžijam.
Izveštaj: Branko Dikić
Fotografije: Darko Lazarević, Darko Hrnčić, Jelena Bosnić i Vlasta Zavaldlav