U junu mesecu otkazali akciju, vodostaj u kanjonu Nevidio visok nemože se kroz kanjon reče Vlatko !
Akcija pomerena tri nedelje kasnije, 15./17. jul 2011., u zadnjem trenutku sakupismo se za mali
minibus. U samom startu iznenadjenje, umesto malog stiže veliki minibus. Minibus poluprazan svako ima
po dva sedišta, šteta što nas nema više ali..
Prva pauza na Zlatiboru, na vreme krenuli, stićićemo… svanjava, dolazimo na granični prelaz Jabuka,
ubrzo granični prelaz C.Gore, ostalo je oko 70 km do Žabljaka ali… minibus ni da makne, nešto se
pokvarilo. Višak stvari ostavljamo u minibusu, doćiće drugi po nas a mi moramo nekako stići do
Žabljaka. Prolazi kolona autobusa, automobila svi puni, očekujemo redovnu liniju prevoznika “Lasta” iz
Beograda, policajci rekoše ”zamolićemo ih da vas povezu do Pljevlja”. Na granicu stižu dva autobusa
jedan pun nema mesta a drugi poluprazan ali… nismo imali sreće, vozači iz “Laste” nisu bili voljni da
nas prevozu do Pljevalja, plaše se kontrole, mogu ostati bez posla. Ipak ima dobrih ljudi, prevezoše nas
crnogorski policajci landroverom na autobusku stanicu odakle nastavljamo put Lastinim autobusom do
Žabljaka. Autobus pun niko netraži kartu ali… na izlasku dočeka nas vozač sa ispruženom rukom, kartu
platismo ali je ne dobismo, neplaše se konrole
Već je 8.30h, do rampe prevezli smo se taksijem, tu nas sačeka renžer platismo ekološku taksu 2e/
osobi. Konačno počinje uspon, dan je lep pa nam sve lakše pada. Isped i iza nas kolona planinara
stranaca , prolazimo preko Ivan do, spuštamo se do Mlinskog potoka a zatim šumskim putem uz Borjište
do katuna Lokvica, tu smo napravili prvu pauzu, stigli smo 45 min. ranije nego je predvidjeno vreme.
Što više dan odmiče sve je toplije, kasnili smo u startu moramo požuriti ali i razgledati okolinu. Vreme
je lepo pa je i vidljivost dobra, zastaje nam dah oko nas uzdižu se vrhovi: Savin kuk, mali i veliki Međed,
Minin i Terzin bogaz, Bandijerna, iznad nas Čvorov bogaz, nastavljamo preko Biljegovog dola. Polagano
izlazimo na prevoj a zatim sputšamo u Valoviti do, skakućemo sa kamena na kamen a ispred nas uzdigo
se gospodin Bobot. Planinari grabe uz padinu na sedlo izmedju Bobota i Lučjeg vrha. Vrućina je sve veća,
kupamo se u znoju. Kratka pauza na sedlu, nastavljamo dalje uz sipar ka Škrčkog pogledu. Grupa jaka ali
prvi put su svi na Bobotovom kuku, oprezni smo, izlazimo na vrh, dočekuje nas gomila planinara: česi,
francuzi, hrvati, španaci….. sa nekima smo se i fotografisali. Sa vrha puca pogled ka Žabljaku, Škrčkom
jezeru, Prutašu, Djevojci, Zupcima, Sedlu, Dobrom dolu…
U popodnevnim satima predvidjaju padavine, veme je da krenemo. Istom stazom vraćamo se prema
Žabljaku.
Žurimo da što pre stignemo do Lokvice, ostali smo bez vode, u daljini čuje se grmljavina, kiša rominja,
oblačimo kabanice i nastavljamo put ka Žabljaku. Klizavo je, nemožemo se kretati brzo. Stižemo do šume
imali smo sreće, kiša nije uspela da prodre kroz krošnje koračamo bezbedno. Neko ide brže, neko sporije
čekamo se svi u Mlinskom potoku i preko Crnog jezera stižemo u Žabljak.
Nakon 10h pešačenja vraćamo se zadovoljna jer smo uprkos poteškoćama sa prevozom uspeli da
ostvarimo planirano.
Oko 19.30h stižemo u kamp kod Boće, domaćini nas dočekuju sa osmehom. Smeštamo se u
dvokrevetne sobe, topla voda i topao osemeh dobro su nam došli nakon napornog i uspešnog dana.
Očekujemo drugo vozilo i stvari, stiže ali u nedelju ujutru oko 8h. Sreća naša uradjen je novi put Žabljak
– Nikšić prolazi pored s. Poščenje. Od Žabljaka do kanjona Nevidio ima 29km, stiže se za 30-tak minuta.
Dočekuju nas vodiči Vlatko Kontić i Darko Žižić, avantura počinje: presvlačenje, aklimatizacija u
Komarnici a zatim prolaz kroz kanjon.
Naziv Nevidio, ili Nevidbog, kako ga još zovu, podsjeća na misterioznu nepristupačnost, njegove litice
tu toliko tijesne da na pojedinim mjestima svjetlost nikada ne dopre kaže vodič Vlatko Kontić
Prolazak kroz kanjon dug dva kilometra traje od 3,5 do 5 sati. Kada zađete u dubine između litica visokih
i do 300 metara, na pojedinim mestima ne vidi se nebo: reka tu i tamo ponire, pa se vraća u tesnace i
tunele nastale od kamenja palog sa vrha. Kroz kanjon prolazi reka Komarnica, koja se uliva u Pivu.
Voda je hladna, samo 5 do 8 stepeni. Morate imati neoprensko, ronilačko odelo debelo 6 mm. Između
odela i vas je tanak sloj vode koja se smlači od temperature tela i tako pravi termičku izolaciju. Sve je kao
u avanturističkom filmu: non-stop ste u akciji, rukama se pridržavate za stene, kamenje klizi, tu i tamo
morate da uđete u vodu iz koje vam viri samo glava. Osim odela, vodiči Vlatko i Darko imaju gumene
rukavice, alpinistički pojas i kacigu.
Skačeš, plivaš, spuštaš se niz uže, skačeš, plivaš… Prava avantura.U vijugavom kanjonu postoji prolaz dug
20, a širok svega jedan metar.
Ako volite avanturu, kontaktirajte nas, postoji mogućnost organizovanog odlaska ili samostalnog
Izveštaj: Milanka Arsić
Fotografije: Karolj Milan, Milanka Arsić