Bio je to susret prijatelja, planinara iz Makedonije, Bugarske, Slovenije, i iz čitave Srbije, na čelu sa Brankom I Anom i osnovcima iz Ljiga, koji su bukvalno jurišali na Avalu i toranj!

Krenulo se iz suncem umivenog Memorijalnog parka Jajinci ka severu, u pravcu Kumodraža. Početak akcije bio je u znaku simboličnog čišćenja staze, koju su podržali i radnici JKP „Zelenilo – Beograd“ koje je obezbedilo kamion, vreće za smeće i dva radnika koji su pomogli da se ova akcija realizuje.
U centru Kumodraža, napravljena je kraća pauza kod spomenika vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen u ovom prigradskom naselju, nekada selu, a onda je nastavljeno put Avale.
Staza izlazi iz naselja ka Golom brdu, a onda dalje vijuga kraj njiva i kroz bagremovu šumu brda Lipovica do asfaltnog puta, pa kroz centar Belog Potoka.

Ono što je vredno pomena, kad ja u pitanju deo staze od Kumodraža do Belog Potoka, je činjenica da je ona znatno čistiji, da više to nije „razvučena deponija“ kraj koje smo prve godine akcije prolazili zgroženi i stideći se pred sopstvenim nemarom i začuđenim pogledima prijatelja, planinara iz susednih država.
Verujemo da su intervencije posle prve akcije urodile plodom i da su nadležne institucije adekvatno reagovale.
Problem je još uvek deponija kraj samog asfaltnog puta!

Od Belog Potoka, kraj izvora Kamenac ušli smo u planinu i laganim usponom stigli do Avalskog tornja, a potom i do spomenika Neznanom junaku, gde su se učesnici Akcije sakupili, fotografisali, a potom nakon obilaska tornja i izložbe maketa „Svet oko nas“ spustili do doma „Čarapićev brest“ na odmor i zasluženo okrepljene.

Tu su podeljene i zahvalnice i diplome učesnicima, a posebno je zadovoljstvo bilo podeliti radost ove lepe akcije sa prijateljima iz Društva invalida, koji su nam svima održali lekciju da se hoda srcem i da su naše mogućnosti u saglasju sa našom voljom…
Odatle samo zebnja, zašto na akciji nije bilo više naših sugrađana, koje je od starta Akcije delilo samo nekoliko stanica našeg GSP-a!?

Da li su se to do Avale te subote uspeli samo junaci, a ne i svi vojnici, u skladu sa zanimljivošću da sve zemlje učesnice Prvog svetskog rata u okruženju imaju spomenike Neznanom vojniku, samo Srbi Neznanom junaku!!!??

Izveštaj: Marijana Obradović-Negovanović

Stazom od Pinosave do Avale sa Branislavom Makljenovićem:

„Cipela i stopalo

Oktobar priča septembarsku priču. Jednu subotu, polovinom, raspamećenog septembra obilježila je, stidljiva šetnja ,od Pinosave do vrha Avale, ekipe od 20-ak ljudi sa invaliditetom. Uz pomoć stručnih osoba, a u sklopu akcije : “pešačenjem do zdravlja”, koju je organizovao PK “Balkan” iz Beograda, imao sam zadovoljstvo da povedem šaroliku ekipu na beogradsku ljepoticu-Avalu. Nekoliko planinarki je činilo okvir ove družine. Tu kratku stazu smo penjali lagano, uživajući u lijepom danu i razmjeni svakojakih pitanja. Prihvatajući spori tempo hodanja I živahnu komunikaciju, uspjeli smo, bar na kratko, da privirimo u svjet tih ljudi, koji malim koracima prave herojske poduhvate. Brzo sam shvatio da mogu više da naučim ja od njih, nego obratno. Velika količina dobre energije je kružila obroncima Avale. Sama planina, kao da je osjetila prisustvo nesvakidašnje ekipe, pa se otvorila ka svim čulima. Imali smo privilegiju družiti se sa ljudima otvorenog srca. Potpuna komunikacija u tako malo vremena i potpuno povjerenje u tako malo staze! Oduševljenje, koje su iskazivali prema svemu uočenom,je bilo velika škola nama, vječito nečim nezadvoljnima. Naivna pitanja željna saznanja, prodrmala su odgovore. Razdragani obilazak tornja i šetnja po vrhu planine, je bila kruna zajedničke, male, avanture. Pružili smo im malo vremena i pažnje,a dobili, veliko, parče duše . Slučajno druženje je ostavilo dubok utisak. Kažu da 10% ljudske populacije čine osobe sa invaliditetom. Dakle, veliki dio društva kojem je potrebna naša pažnja I pomoć, ignorišemo . Čak okrećemo glavu pri susretu sa nekima, željni pobjeći, ne vidjeti! Kada bi se samo malo okrenuli od samih sebe, posvetili pažnju drugima, svjet bi bio mnogo ljepše mjesto za život. Davati, a ne očekivati ništa za uzvrat, jeste blagodet. Mislimo, da smo do guše u problemima i da težih nema. Dovoljan je samo jedan pogled da shvatimo, kako nas ništa ne muči. Pomažući drugima pomažemo sebi. Proces uzajaman I lijep. Davno rečenog: “kukao sam zbog cipele koja me žuljala, dok nisam sreo čovjeka koji nema stopalo”, treba se češće sjetiti…

Branislav Makljenović“

Fotografije: Marijana Obradović-Negovanović, Branislav Makljenović, Snežana Veljanovska

• 16/09/2011
• Arhiva
• administrator