КОРЗИКА, ГРАН ПАРАДИСО и МАНГАРТ –  ЛЕТО 2010 – 17.07. до 2.8.2010.

17.07.2010 (Петак)

Само пола сата пре поноћи из Београда, група планинара и излетника из Србије, Македоније и Бугарске, кренула је на 16-дневну планинарско-излетничку акцију низ Средњу и Јужну Европу. У Француској (Корзика), у Италију и у Словенију. Главни циљеви су били пењање на највиши врх Корзике, Монте Ћинто (2.706 м.), на Гран Парадизо у Италија (4.061 м.) и на  Мангарт у Словенији (2.678 м.). Путем ћемо посетити Љубљану, Блед, Крањску Гору, Венецију, Пизу, градове Корзике. Акцију организују планинарски клуб „Балкан“ из Београда (https://www.pkbalkan.org/ ) „Макпетрол“ из Скопља, Македонија (http://www.makpetrol.com.mk/Planinari/Default.asp ), и „Рилски Турист“ из Самокова, Бугарска.
18.07.2010 (Субота)
То јутро, после 2 границе (Србија-Хрватска и Хрватска-Словенија) ушли смо у ЕУ. И баш на граници смо се срели са још троје авантуриста из Македоније који су кренули на Гран Парадизо и на Мон Блан, Виктор из ПД „Кораб“ са два пријатеља.

На словенечкој граници

У Љубљани смо се сместили у комотне собе ђачког дома „Иван Цанкар“ (http://www.dic.si/ ). Уживали смо шетајући градом, поред реке Љубљанице, са туристичким возичем смо се попели на Тврђаву, били у шопингу у БТЦ-у. Приколица и поред протиљења шофера Рајка, почела је да се опасно пуни још првог дана пута.

У центру  Љубљане

Љубљански „Змајчек“

19.07.2010 (Недеља)
Око 9 часова смо кренули ка Постојнској јами. Придружио нам се Стане/Станко Соклич из ПД „Матица“ из Љубљана, дугогодишњи планинар који је 29 пута био на Корзици. Он је био кривац што смо се одлучили да идемо на Корзику и чије смо савете пили отворених очију. Дао нам путне карте, обележио нам путеве и пожелео нам срећан пут.
Око поднева смо кренули ка Венецији, где смо стигли возом из места Местре, где смо оставили минибус.

„Водена“ аутострада усред Венеције

Bella Venezia

Прошетали смо Венецијом, улице теснепрепуне туриста, прелазили преко канала, стигли до трга Светог Марка и до Моста  уздисаја. На залазску сунца смо кренули возом ка Местру а затим  минибусом  350 км до Ливорна.
Питали смо шофера: „Рајко, где ти је Џи Пи Ес?“ „Шта ће мени то кад је ту Миланка“ вели он. Миланка, вођа, извадила би мапе, вртила би их на све стране и стигли би на дестинацију без проблема. Живи Џи Пи Ес.
20.07.2010 (Уторак)
Око 5 ујутру стигли смо у пристаништу у Ливорну. Наш трајект је већ укотвљен.

Трајакт

Сва ова возила у једном трајекту

Наш трајект „Corsica ferries – Sardinia ferries “ (http://www.corsica-ferries.co.uk/ ) је био висок као вишеспратница, са 6 нивоа и палубом. Уживали смо у погледу са горњих палуба одмарајући се на лежаљкама и клупама.
После четири и по сата смо стигли у Бастију, граду на Корзици.
Прошетали смо кроз стари град, тврђаву, пристаниште. Свуда унаоколо стабла од смокве.

Бастиа

Од Бастие смо кренули ка унутрашњости острва, ка кампу са истим именом као највишем врхом Корзике, Монте Ћинто. Стигли смо у градић Calacuccia, где смо купили храну и кренули ка кампу (http://www.camping-montecintu.com/presentation-camp-site-corsica.htm ). Име нашег пријатеља Станета је орасположило домаћине и они су нам дали одлично место за шаторе.

Мали и велики

21.07.2010 (Среда)
Ујутру око 6 часова кренули смо ка врху Монте Ћинто. Стигли смо до дома где смо се одморили и наточили воду. Дан је био врео. Изнад дома је почињао каменити део планине кроз кога су се сливали потоци од снега који се топи испод врхова. Са нама су се на врх пењали и планинари из Француске, Италије, Чешке. Стаза је била обележена само гомилама камена и овде онде нека црвена тачка на камену. Стаза је била веома стрма, пењали смо се изнад амбиса. Обезбеђења нема, сајли, клинова.

Планина Монте Ћинто

Хеликоптер испод нас

У даљини смо чули хеликоптер који је дошао испод нас. Ми смо помислили, не дај Боже, да се нешто догодило планинариме из наше групе (Горан, Дима, Адам) која је била испред нас. Али, касније смо утврдили да је све било у реду са нашим планинарима.

Ка врху

После 5 сати пешачења попели смо се на врху Monte Cinto. На врху је крст од две суве гране, са малим заставицама око њих. Попели смо највиши врх Корзике, Monte Cinto, 2.706 м.

На врху – Адам, Петар, Коле, Горан В., Миланка

На врху (Горан, Дима, Адам)

На доле смо ишли стазом обележаном црвеним тачкама. Али мора се пазити. Стаза на гребену прелази у другу долину, па се планинари морају оријентирати према долини лево од гребена и ићи стазом која је обележана само гомилама камења. Група у којој су били Горан, Дима и Адам путем су нашли двоје младих Француза прикључили су им се и безбедно их спустили у камп. Дали им своју одећу, рукавице, штапове и сви заједно, безбедно су се спустили у камп.

Французи са нашом одећом и  штапови

Глечерско језеро

Преостали у групи током дана су били у реци близу кампа где су уживали у природно издубљеним базенима, џакузију, ….
Каква планина је Монте Чинто? Подножје је питомо, а висине су камените. Стазе су обележане само камењем, а ретко и бојом. До врха (од кампа) је потребно око 5-6 сата и још 3-4 сата надоле. Због каменитог предела, потребна је високогорска опрема, добре чизме (са Вибрамом) вода, штапови и одећа за свако време, пошто се време брзо мења.
Више детања о планини Monte Cinto на Интернету (http://en.wikipedia.org/wiki/Monte_Cinto ).
22.07.2010 (Четвртак)
После јучерашњег напорног дана данас смо се уживали. Па, како ко. Миланка, је опет преузела групу (женску групу Дима, Ирена, Цеца) и отишли су до језера Lac de Nino. А, друга група је одмарала поред реке Голо. Група која је била до језера је била одушевљена од лепоте околине. Језеро је природно појило коња и било је стотинак коња. А трава по којој су газили била је као тепих.

Језеро Lac de Nino

Необично обележавање стаза – маркација

Увече, уз вино и гитару смо уживали причајући о данашњим лепотама

23.07.2010 (Петак)
Скупили смо шаторе, направили групну слику и кренули ка Кортеу, леп стари град, раније престоница Корзике.

Испред кампа Monte Cintо

Лепота Кортеа је било право изненађење за нас. Ходајући тесним и стрмим улицама Кортеа, стигли смо до  Белведереа, до видиковца. Стари град је високо подигнут на једном узвишењу одакле се види цела долина, околне планине.

Корте

У Кортеу смо постали свесни да је део групе „боловао“ од „шопинг грознице“. То је било најочигледније близу града Солензара кад из једног шопинг центра смо изашли олакшани за више стотине евра и тежи за десетак килограма разне опреме: шаторе, столице на расклапање, стаклене вазе, папуче, ….. Неколико нових кофера пуних купљених ствари није заварало нашег шофера Рајка који је пао у очај. Због новодобијене тежине једна гума минибуса није издржала, пукла је на једном од најинтересантнијих места на Корзици. На мосту изнад реке Третињано. У тамну реку су скакали, пливали и уживали десетак аустријанаца а ми смо их гледали са високог моста, и завидели им што ми нисмо доле.

Третињано – пливање у дубокој реци

Касно поподне смо стигли у камп „Sole D’Oro (Marine di Solaro)“, 3-4 км од Solenzara, градић на источној обали Корзике, са плажом од ситног песка, али са мало преостале хладовине за наше шаторе. Дан и ноћ су били веома врели. Коле се трудио да нам улепша ноћ са песмама и гитаром. Горан Н, Дима и Горан В су решили да спавају на плажи , на песку. Ноћ је била ветровита тако да ни ми у шаторима, а ни они на плажи нису добро спавали.
Ујутру је освануо леп дан. Излазак сунца је био леп.

Постеља од песок

Излазак сунца на Тиренском мору

24.07.2010 (Субота)
Данас нам је у плану посета прелаза и врхова око Col de Bavella, 40-так км од Solenzara. На паркингу је била постављена велика бела статуа Богородице са много плочица са посветом испод ње.

Статуа Богородице – Col de Bavella

Стаза до врхова је била лагана, низ густу, зимзелену шуму. Уместо до врха смо стигли до природног чуда. Отвор у планини у пречнику око 8 метара, назван Compuleddu или Trou de la Bombe (рупа од бомбе). До Ока смо се попели стрмим тереном. Дима, Горан, Миланка и Маријана. Јак ветар је дувао кроз отвор у стени, али поглед ка мору је био прелеп.

Око

„Око“ је веома популарно и посећено место, колоне људи су долазили током дана до Ока.
На повратку смо нашли стазу која води ка врху Punta Velaco (1.483 м.). Веома лагодна стаза, као да се пењемо степеницама. На врху је био лепо израђен крст у нечију част. А поглед ка околним планинама и мору је био фантастичан.

На врху Punta Velaco (1.483 м.)

Коле со гитаром

После подне смо се вратили у кам и уживали у топлом мору. То вече је било угодније за спавање.
25.07.2010 (Недеља)
Око 9 часова смо кренули ка Бонифацију. Оставили смо приколицу у кампу и кренули ка крајњем југу Корзике. Град Бонифацио је прелеп. Прво возићем, па пешице, крстарили смо старим градом који се налази на врху белих стена у које удара љуто море. Изгледало је као да ће куће сваког момента пасти у море.

Степенице Краља од Арагона испод Бонифација

Део групе је пловио бродом око града. Током једносатне вожње бродом видели су издубљене пећине, прелепе сакривене плаже са водом тиркизне боје, видели Бонифацио са мора док су високи бранови ударали и брод. Вожња бродом је вредела свако Евро (15 евра).

Околу Бонифацио са бродом

Плажа тиркизне боје

Од крајњег југа, од Бонифациа до крајњег севера, до Бастие има 171 км које смо прошли за око 4 сата лагодне вожње. У Бастии смо прошетали градом, уживали у гужви у старом граду и поред обале и око 23 часова смо се почели укрцавати у трајект. Док се празнио трајект у који смо ми улазили искрено смо завидели људима кој су долазили на Корзицу која нам је прирасла к срцу, дивља, зелена Корзика, острво створено за авантуристе.
Трајект је те ноћи био једна велика спаваћа соба. Сви су спавали (осим посаде) на лежаљкама на палуби, на клупама и поду унутар брода. Чекала нас је 6-часовно пловидба до Ливорна. Замишљени смо стајали на палуби трајекта гледајући у светла града док се брод удаљавао из Бастие.
О Корзици:
Острово има око 8.000 квадратник километара и око 300.000 становника, али током лета има око 2 милиона туриста. Кампови по планинама и поред мора су многобројни, чисти и пуни туриста. Путеви су савремени, путни знаци двојезични (француски и корзикански), путевима често прелазе овце, свиње, козе што даје дивљи шарм Корзици.Интернет страна о Корзици: http://en.wikipedia.org/wiki/Corsica
 
26.07.2010 (Понедељак)
Ујутру око 6 часова смо стигли трајектом у Ливорно и  минибусом до Пизе, на 17 км од Ливорна. Били смо први туристи у ограђеном делу где се налази Криви торањ у Пизи.
А, Криви торањ је стварно искривљен, гледајући поред њега лепе исправљене грађевине Катедралу….

Улаз у Криви торњ у Пизи

Криви торањ

Катедрала

Из Пизе преко Ђенове, до Аосте, до крејњег северозапада Италије имамо још око 460 км. Из Аосте смо кривудавим путем кренули у планине, ка Понту и ка Гран Парадизу.
Били смо смештени у кампу Pont de Breuil (http://www.ecc-campingfuehrer.de/italien/camping-pont-breuil/en ) у малом хотелу на 2.000 метара у комотним собама са топлом водом и радијаторима. Око нас су били високи врхови и глечери и те вечери је било и грејања у собама. Око хотела, на ливади је било десетак шатора и трејлера са регистарским таблицама из целе Европе.
27.07.2010 Уторак
Око 9 ујутру смо кренули ка планинарском дому Vittorio Emanuelle II (VEII) на 2.732 м.. Таман пре поласка су нам се придружили Зоран и Бранко који су колима дошли из Београда.

Пре пењања

Одлично уређена стаза кроз шуму и поред потока и водопада нас је за скоро 3 часова одвела до дома. Уз шуму на сваком кораку потоци, слапови, водопади са водом која се топи из глечера.
Дом VEII (http://www.rifugiovittorioemanuele.com ), такав светлуцав и обао, изгледа као свемирски брод који се спустио на  стене. Око и у дому је било пуно планинара и излетника. Неки се спустали са врха, други се спустају ка кампу, а трећи су уживали у сунцу.

Дом Vittorio Emanuelle II

Део људи који су остали у кампу, тог дана били су у Шамони.
28.07.2010 (Среда)
Скоро сви планинари су изгледа решили да крену ка Гран Парадизу око 4 часова ујутру. Ми смо се обукли, и у мраку са чеоним лампама кренули ка врху.

Осморица величанствених у мраку

Сунце се појавило негде око 3.000 метара где је почео и снег и глечер. Ту смо се обукли, наместили дерезе, повезали се у навезе и кренули ка врху.

Ту почиње снег

У навези

Стазом је ишло пуно планинара. Неки спорије, неки брже. Мислим да су најбржи били двоје Јапанаца, водич, мушкарац, и планинарка, у својим 60-тим годинама. Ми нисмо били ни на пола путу, а они су се већ спуштали.
А, око нас лепота. Невероватни облици терена, дубоке пукотине у глечеру, облаци обрубљени разним бојама, …. Фантастично.

Сунце

Глечерска пукотина

Задњи део, од седла до врха је био посебно напоран и стрм и залеђен. А врх? Врх је био као да је неко дете разбацало стене без никаквог реда. А, са друге стране врха, амбис.

Бранко, Дима и Миланка

Скинули смо дерезе и попели смо се на плато на једно 4-5 метра од врха где је бела статуа Богородице. Пошто није било никаквог обезбеђења (уже или стена), сликали смо се са Борогодицом у позадини. Били смо на 4.055 метара висине и поглед је био невероватан. У даљини се видео и Мон Блан, сав у облацима. А, баш тих дана је требало неколико наших пријатеља да се пење на Мон Блан.
Миланка је тог дана, 28 јула прославила свој 50 рођендан. Најбољи поклон за рођендан.
Горан В и Петар из Македоније су постигли свој лични рекорд, први пут изнад 4.000 м. Дима и Бранко, употребљавајући своје прусике су се попели на врх и загрлили статуу Борогодице. Направили смо групну слику на око 4.030 метара, поново се навезали и кренули надоле.

Бранко и Дима на врху Гран Парадизо

Горан В. на 4.029 м.

Групна слика на 4.030 м

Негде на 2.300 м испод снега нас је сачекао Одбор за дочек (Ирина, Маријана и Адам). А, до дома, на 2.735 м.  су се уствари сви попели. И Љупка и Лила и Маријана и Цеца и Ирина и Адам. Сви су били одушевљени лепотом, глечерима, водопадима.

Успех – Цеца, Маријана, Љупка и Лила на 2.735 м.

То вече после скоро 15-часовног пењања и силажења смо се скупили у кампу Pont de Breuil на 2.000 м. Уморни али поносни на успех.
Каква планина је Гран Парадизо? Неопходно је претходно искуство на глечерима, ходање у дерезама, са цепином, ходање у навези. Потребна је зимска одећа изнад 3.000 м. Нормално пењање за физички спремне планинаре износи око 5 часова од дома до врха. У дому на 2.735 метара има одлична храна и воде, па није неопходно да се у ранцу носи храна и вода до дома. Више информација о врху на: http://en.wikipedia.org/wiki/Gran_Paradiso .
29.07.2010 (Четвртак)
То јутро, расположени због јучерашњег успеха, полако смо се паковали за пут ка Словенији. Почело је да пада киша, али то нам више није било важно. Ми смо успели да се попнемо на врх по лепом и сунчаном времену.
У Аости, у Лидл супермаркету, смо купили храну и пиће за планирану рођенданску забаву у Новој Горици и кренули на пут дуг скоро 700 км. Путем смо гледали филмове у минибусу, играли смо и певали, стали да платимо путарину у неком непознатом граду, пукла нам опет гума на фреквентној аутостради, ….

Цвеће за Миланку

Коло усред Словеније

Касно увече смо стигли у Нову Горицу где су нас сачекале Власта и Мирјана, које су нас одвеле у село Рочињ, на 24 км од Н. Горице. Тамо смо се сместили у удобном, реновираном обданишту, сада преноћиште. Уствари, нисмо се сместили уопште, пошто директно из минибуса смо почели да прослављамо три рођендана: Миланкин, Колетов и Адамов. Певали смо и играли до 2 ујутру. И све што смо покуповали (вина, шампањско, месо, сиреви, …) све смо појели и попили. А, „хладне словенке“ (Власта, Мирјана и Дарја), су играли и певали више од нас. Коле и Адам су добили мајице за поклон, а Миланка куварску кецељу.
30.07.2010 (Петак)
Данас је дан за уживанје, слободан дан. Рано јутрос Ирина и Адам су отишли својим возилом ка Швајцарској, где учествују на Светском ветеранском првенству у оријентирингу. Касније смо добили вест да је Ирина 29 на свету у својој категорији. Честитке!!!
Ми смо отишли у шетњу кроз Нову Горицу, Горицију, околна винска брда, ….
Увече смо се спремили за сутрашње пењање на Мангарт и Коле је поново гитаром развеселио друштво.
31.07.2010 (Субота)
Кренули смо ка Бовцу и врху Мангарт. Приколицу смо оставили на једној бензинској пумпи и продужили тесним и стрмим путем ка дому испод Мангарта. Тамо су нас чекали наши словеначки пријатењи Стане, Дарко, Урош, Бранко…врх Мангарта је био сав у облацима. А јуче, рекли нам пријатељи, горе је падао и снег. За тако време смо се и спремили: јакне, рукавице, капе, шлемови, прусици, карабињери,….

Мангарт у облацима

Успон

Пењање на Мангерт је права авантура. Иде се граничном линијом Словеније и Италије и има сајле за безбедно пењање изнад амбиса. А, на врху снег.
Задњих 200 висинских метара били су покривени снегом. Видели смо да је пењање тешко и да ће силазак бити још тежи и одлучили да се смањи група која иде на врх. Предвођени Станетом на врх су се попели Горан Н., Дима и Бранко, чланови трију планинарских друштава: ПД „Балкан“, “Макпетрол“, и „Рилски Турист“. На врху Мангарт, 2.678 м., обавијен у магли велики дрвени крст и књига у којој смо уписали податке о нама.

На врху Мангарт (2.678 м.) – Горан, Дима, Бранко

На силаску смо се опет сви нашли и смејањем смо се спустили у дом. Коле је извадио гитару, Миланка вино и месо и продужили забаву на 1900 метара висине. Каже мени један словенац: „Нама словенцима фали ова непосредност, ова опуштеност. Ми не радимо ништа без плана“.

Врх Мангарт

Време се поправило, облаци су се растурили и Мангарт се појавио у свој лепоти.

Испред дома на Мангарту пријатељима из Словеније

Наши пријатељи из Словеније су нас испратили до прве раскрнице где смо се срдачно поздравили и свако кренуо својим путем; они ка Љубљани и Новом Месту, а ми према Вршичу.
А прелаз Вршич (1.611 м.) је права егзотика. Има тачно 50 серпентина уз које је наш минибус храбро изашао. Рајко, шофер, је тражио да му Миланка стави печат на спољашњој страни минибуса сваки пут кад попне неки врх.
У дому Поште и Телекома Словеније, на прелазу Вршич, смо се сместили и Коле је опет активирао гитару. Али, нама није било до песме; ми смо били расположени за смејање и присећање на све што смо досад прошли током пута.

Опуштена атмосфера у дому на Вршићу

01.08.2010 (Недеља)
Са Вршића смо се спустили у лепу Крањску Гору која нас је дочекала отворених врата. Буквално. Радиле су продавници, ушли у продавницу ИНТЕРСТПОРТ и заборавили се унутра.
Наш шофер Рајко се више није нервирао кад нас је видео са пуним рукама најлона са опремом. Срећом Зоран, Дима и Бране су кренули аутом ка  Београду па се ослободило места у минибусу и у приколици.

Кесе са купљеном опремом у Крањској Гори

Чамцем  – Бледско језеро

Стали смо и у Блед, и чамцем посетили острово. На њему има Црква са „Звоном жеља“. Знамо шта је пожелела Маријана када је потегла конопац звона. (Минимум 10-так отворених продавница за шопинг). И тако једно 10-так пута. А, пробали смо и познате бледске кремпите.
Поподне смо пливали и уживали у базенима Терме Чатеж, на самој словеначко-хрватској граници. Права релаксација након напорних пењања, весеља и шопинга.

Терме Чатеж

Око 21 сат смо кренули ка Београду. Границе, пасоши, прегледи. Балкан.
02.08.2010 (Понедељак)
Око 8 ујутру смо испратили Маријану возом ка Софији, а ми смо отишли прво на Аду Циганлију, па у Спортски савез Србије, па у Скадарлију.
Тешко нам је било да се растанемо после 16 дана интензивног дружења.
Али, обавезе чекају.

Сви путеви воде ….кући

Срдачно смо се растали и до неке нове авантуре отишли смо кући да се одморимо.
Као закључак можемо рећи да се Корзика мора поново посетити, врх Гран Парадизо је величанствен, а врх Мангарт атрактиван.
А, људи са којима смо путовали су прави другови: Лила, Љупка, Цеца, Маријана, Ирина, Дима, Коле, Петар, Зоран, Бранко, Рајко, Адам, Горан В., Горан Н.
 
Аутори: Миланка Арсић, Горан Николоски
Слике: сви

• 17/07/2010
• Arhiva
• administrator